Page 93 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ 93

сто са којег се једе, те на њу стављала страшник, прво јаје украшено за Ускрс, три лојце, кашике
и туњец. Ако се очекивало невреме, олуја, пљусак или град, испод кућне стрехе би се стављала
секира са сечивом окренутим према небу, јер се веровало да ће она пресећи облак. Ова верова-
ња су се задржала чак и у првој половини XX века. Осим јабуке, која је плод којем се међу свим
Србима, а и шире, приписују магична својства, и други плодови су фетиши. На пример, први клип
кукуруза се окруни рукама и та зрна се баце живини ради плодности. Хлеб од првог брашна се
стављао у сито да би година била сита. Код Срба био је обичај да се за прву јесењу сетву закоље
кокош, обично петао, и спреми за јело, да се поред тога умеси и пита, па да се руча на њиви са
блиским особама који се ту задесе. Орач је увече морао да се окупа и обуче чисто рубље, како
би жито касније било чисто од уродице. Завршетак жетве обележавао се ношењем богубрада,
последњег пожњевеног класја везаног у свежањ, који је носила од њиве до куће једна од жена
– жетелица. Она на том путу до куће није смела да проговори, нити да се икоме насмеје, иако би
они које је сретала покушавали да је насмеју или изазову да проговори. Завршетак вршидбе се
обележавао на тај начин, што се на стожер, стуб од дрвета у средини гувна за везивање коња који
гази жито, или дирек од ајата, мале просторије код улаза у кошару, лепила говеђа балега и на њој
се зрнима пасуља, кукуруза или другог плода обележавало колико је карлица којег жита било.
Ђурђевдан је био празник којем су Срби придавали посебан значај. На тај дан су обилазили
своје њиве и ливаде и китили их врбом – једном, двема или трима гранама, зависно од величине
парцеле, које би заболи у земљу, а за ручак се први пут у години јело јагњеће месо.
За време великих летњих жега, када дуго не падне киша, у селу би се сакупила група
старијих девојчица и дечака обучена у стару одећу. Они би отишли преко њива засејаних житом
или кукурузом, где би их чекали власници тих њива са судовима пуним воде. Кад група наиђе,
домаћин их прска водом док девојчице и дечаци певају додолске песме: „Ми идемо преко поља,
а облаци преко неба, ој додоле...” Већ неколико деценија овај архаични обичај зазивања кише
магијским обредом се не може видети, а и усева је све мање у пољу.
Обичај обележавања крсне славе у породицама Срба је посебно распрострањен и
веома дубоко укорењен од давнина. На одговарајући начин и села славе своје, сеоске славе,
и то: Локвица св. Илију, Живињане св. Недељу, Плањане Спасовдан, Средска Николовдан, са
изузетком засеока Паличојки, који слави Ђурђицу, Крајићи и Јакшићи у Рачојки славе Петковдан,
Драјчики Аранђеловдан, а неки од сељана Николовдан, Горње село Пречисту, а у Мушникову
неке породице Николовдан, а неке Ђурђицу, јесењи Ђурђевдан. Мушниково заједнички слави
Петковдан, дан Свете Петке, а раније дан св. Петра и Павла.
Осим сеоских слава, у појединим селима су се носиле литија, дизали крсте, како је народ
говорио, и то у Горњем Селу на Ђурђевдан, у Мушникову првог дана Ускрса, у Средској на
Васиљицу и другог дана Ускрса. Ношење литије најдуже се задржало у Драјчикима, а у осталим
селима је престало пре неколико година. После завршених литија код цркве се диже такозвани
град, а у Средској жене су играле и певале у свом колу које се звало с’бор.
У групу архаичних и религиозних обичаја код Срба спадају и покладе, после којих долази
ускршњи пост. Уочи поклада обичај је био да се једно кувано јаје веже танким концем, обеси на
средину собе и љуља, док деца покушавају да га ухвате устима. На сам дан поклада је био обичај
да се девојке љуљају, тако да се после ручка излазило на сеоску утрину, пажић, на погодно дрво
би се везао конопац и ту љуљале девојке.
Покладе су по обичају биле и време када је највећи број печелбара у групама, тајфрама,
полазио у печалбу. Сезонски рад у другим крајевима, најчешће у Кнежевини Србији или Румунији
и Бугарској био је важан извор прихода, практично занимање многих људи из овог краја од XIX
века до данас.