Page 97 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ 97

на глави је раније била знак жалости и жене су је носиле изнад превеса. Она се престала носити
још 1910. године, а тридесетих година XX века је потпуно замењена марамом црне или браон
боје, зависно од тога колико је близак сродник који се жали. У то време Српкиње су почеле да
носе шамију, мараму која се везивала на чвор и то на потиљку а с предње стране крајеви су се
укрштали испод браде. Било је обичних марама и марама са ресама, ресалија. Почетком XX века
српска женска ношња из Средачке жупе нагло је почела да продире у Подримље, Новаке и друга
села, јер су је жене из жупе продавале. Капа коју, на дан свадбе носи невеста, мланеста, кићена је
на темену новчићима. Они су служили као украс и имали посебне називе: шеслак, пулчићи и сл.
Кошуље су жене израђивале саме, од домаћег конопљаног платна, шареног или обичног,
клот, бељеног специјалним поступком, да буде налик на памучно. Биле су дуге до средине
листова, са широким рукавима. Украшаване су везом на рукавима, грудима и око врата,
геометријским шарама од конца који су саме фарбале специјалним поступком и пигментом
броћом, тако да преовлађује црвена боја. Остале кошуље су имале исто рукаве само су се
закопчавале дугметом.
Српкиње су поврх кошуље носиле јелек од вуненог сукна, клашње, црвене боје, украшен
разним шарама и на грудима је отворено. Касније су Српкиње куповале платно, шиле џемаданче
и шарале га украсним тракама и уским пантљикама. Код млађих жена и девојака јелече од платна
је било сјајно, отворене боје и врло кратко, тако да стоји знатно изнад појаса.
Старије жене су место џемеданчета носиле рку, обично зими, која се шила од два слоја
платна у боји, тако да између платна буде прошивен памук.
Предњи доњи део тела прекривало је препашче, које се ткањем шарало вуненим концем,
а узорак, шар, девојке и младе жене су брижно криле једне од друге у току рада, да би био
јединствен. Старије жене су носиле препашче са мало шара, а преко њега или место њега и
носила скутачу.
Бошча или бокча је била прегача која се носила као сукња, покривала је доњи задњи део
тела и бокове. Израђивана је из две поле, које су попреко прошивене, да се спушта до изнад
колена. Код млађих жена и девојака је била ткана од вуненог конца црвене, ал боје, а код старијих
тамније црвене боје. Код жена у жалости, скрбосни’, као и сасвим старих, бошче су шаране
затвореним бојама.
Појас поас је ткан од вуне и у ткању украшаван шарама, а после тога и разнобојним
ђинђувама. У свечаним приликама је ношен поас који је био цео прекривен везом, ђунђувама и
другим украсима.
О бедрима на специјалном вуненом канапу који је био привезан за појас или трак висио
је нож или канија за нож.
Аљина је хаљина од сукна клашње која је по рукавима, скутовима, раменима и грудима
украшена везом и шарама од црвене чохе и црвених и црних гајтана. Ова хаљина је ношена зими,
а сличну хаљину својевремено су носили и мушкарци.
Жене су саме израђивале, обично или на чиме, и опанке од коже, углавном говеђе, а ређе
коњске. Врпце којима се опанци причврсте за ногу су често биле у боји, и то нијансе жуте и
наранџсте, ал боје. Свако домаћинство је у јесен клало по једно имањче, чија кожа је сушена и
коришћена за опанке. Кожа за опанке исечена по мери у облику правоугаоника могла се купити. У
опанке су се обавезно стављали обојци израђени од вунених делова неке старе одеће – џемпера,
чакшира и слично, а служили су да заштите чарапе од прљања и да по стопалима буде топлије.
Српкиње су носиле чарапе плетене од вуне, дуге до колена, јер су ногавице доњег дела
одеће били до самог стопала. Чарапе су украшаване везом по стопалу и по грлу, и то шарама
званим мечкице.