Page 92 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

92 ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ

крчевине, а знатним делом и гајење великог броја коза у једном периоду, учинили су да падине
Ошљака, и не само те, потпуно оголе. Затим су наступиле бујице, које су спирале и муљ и камење
и наносиле их на ионако мале њиве поред реке. Сељани су их стално чистили, што се данас
види по великом броју могила, стена које се обично налазе на међама између њива. Само се
тако могао очувати понеки педаљ зиратне земље која је и на великим висинама давала добре
приносе захваљујући редовном ђубрењу помоћу трла и стајског гнојива.

Обичаји и предања

Обичаји овога краја, које је најдетаљније описао Војислав Станковић, веома су живописни.
Земља, вода и ватра су окарактерисани као табуи, а дрво и камен као реликти. Земља као табу
је уграђена и у веровања, да се из ње поново рађа све што у њу улази и да је она спона између
живих и мртвих. Отуда се при првој јесењој сетви узима земља са раскрснице и пребацује преко
волова речима: „Земљи нек је тешко, а вама лако”. Култу воде придавао се велки значај и дубоко
се веровало у њену моћ. Породиљама су давали да пију воду тако, што су је сипали кроз ногавицу
чакшира њеног мужа. Свадбени обичај Срба из овог краја је да у понедељак невеста рано доноси
воду са извора и њом полива сватове извршавајући при томе низ утврђених обичајних радњи. У
селу Речану верују у исцељитељску моћ воде са извора Добра вода, а у Љубињу сматрају и верују
да је вода са Топлец – чесме лековита. Ватра је уткана у веровања и обичаје везане за склапање
брака. Наводаџија, када иде на договарање прилази огњишту да промеша жар, како би му посао
и разговори лако текли. За време свадбе свекрва сачекује снаху, невесту, код огњишта, пошто
су огњиште и ватра симбол живота. Звери у шуми или на трлу, као и „зли духови” се растерују
ватром.
Свако старо усамљено дрво је посебно поштовано, називало се самодрво и за време литије
о Ускрсу, Спасовдану или Илиндану, сврдлом би га бушио свештеник уз одеђени део Литургије, а
пиљевину коју сврдло при томе избаци учесници литије би жустро сакупљали и чували. Таквих
је стабала било у сваком селу или махали бар по једно, а најчувенији су дуб у Полици, храст у
Богошевцима, брест у Рачојки и друга. У стара времена орах се уопште није смео сећи, а још мање
садити поред куће, јер је то једино родно дрво које је било везивано за култ мртвих. Самодрво
ни ветром оборено није се уносило у кућу за ватру, а у селу Небрегошту сељани су га сматрали за
стециште духова и, како су стари причали, често се у том гају чула таква ломњава као да се синџири
крше. Плодови гајених врста, на пример јабуке, такође су коришћени у разним обредима. Када се
младој породиљи носи повојница, обавезно се носи јабука. На бајрак се обавезно ставља јабука,
али везивање раћања и смрти видимо и кроз обичаје да се на задушнице обавезно носи нешто
од воћа, у првом реду јабуке. Љубинци су у стара времена помоћу лишћа прогнозирали време:
ако би лишће било гушће на средини стабла, то значи да ће зима бити јака средином сезоне,
рачунато од Митровдана до Ђурђедана. Постојало је и веровање да се испод појединих дрвета
не сме спавати, седети, па чак ни пљувати, као што је јасен изнад Мушникова, јер ко би испод тог
самовилског дрвета заспао – укочио би се. Слично веровање постојало је и за дуб код махале
Рачојки у Средској. Камен на крају Богошевца код места званог Арапин гроб служио је у стара
времена да се деца испод њега провлаче како се не би заразила Великим кашљем (Pertusis), или да
би се од њега излечила. Ово веровење је задржано све до краја друге деценије XX века. Мајка чија
су новорођенчад умирала стајала би на камену код старе цркве у Мушникову док исплете чарапе
за дете, или му руком сашије кошуљу, из веровања да ће јој оно које носи тако остати животу. И
поједини предмети из домаћинства служили су као фетиши. За време градоносних падавина у
селу Крушец домаћица би узела сито и викала „Ајд’ у планина!” или износила у двориште софру,