Средачка жупа је изразито мала географска целина, потпланинска жупа под највишим венцем Шар-Планине. Захвата горњи слив Призренске Бистрице, од Превалца до Дрвен-града.
То је овална котлина, затворена високим и доста стрмим странама: са истока преседлином Превалцем, са југа, високим делом Шаре (Црни Врх), са севера Ошљаком, са запада Дрвен-градом, у клисури Призренске Бистрице над Призреном.
Како легенда каже на месту данашње средске жупе су се, у време када је Призрен пао под Турску власт (1455), среле две турске војске (једна из Призрена, друга из Сиринићке жупе) с циљем да покоре њен народ који се држао још седам година на слободи. Због таквог отпора Шиптари, као помагачи турске војске, су овај део назвали “Мала Србија”. Прве писане помене о Средачкој жупи срећемо у хрисовљи краља Драгутина из 13. века, и хрисовљама краља Милутина и цара Душана из 14 века.
Шиптарски терористи уз помоћ НАТО-а окупирали су овај део српске земље тако да је данас Жупа пуста, са врло малим бројем српског становништва.
Игре и песме из Средачке Жупе
Призренка и игра љубави, Четири у крст (покрај кито да не се удавиш), Текла ми је ладна вода Бистрица, Ајде стамена, Моја жена леб месила.
Кореографија “Текла ми је ладна вода бистрица” – песме и игре из Средачке Жупе
Обилазак Сретачке жупе (септембар 2007. године), како је мештани зову, и истраживање по њој што се тиче музике, певања и обичаја олакшали су нам Костић Крунислав из Приштине рођен у Драјчићима (староседелачка породица), г-дин Крунислав који се из Приштине поново вратио у своје родно место после ратних дешавања на Косову и Метохији 1999. године и заједно са г-дином Томиславом Томићем – Томом који је иначе пензионисани сеоски учитељ, остао да брани од зулума и рушења своје родно место. Затекли смо их у расправи са локалним муслиманима (комшијама), који су на сеоску школу поболи албанску заставу и правили стратегију за рушење старе школе која је рађена још у 14. веку и у списима је у објекте од културно-историских значаја за српску просвету и културу.
Трудили су се ови добри људи да нам помогну иако је у то време жена (сада упокојена) чика Томина била тешко болесна. Иако у тим мукама, чика Тома је са нама прошао целу жупу, одвео нас код г-ђе Ратке Ивановић која је управо враћала козе са испаше, како би нам показала ношњу Средачке жупе.
Не можемо, а да и овде не поменемо људе који су нам помогли како би у потпуности истражили овај крај, а то су : г-дин Векослав, секретар Учитељског факултета из Призрена са седиштем у Лепосавићу и Горану Вељковићу.
Захваљујући овим људима, а и великом упорношћу наше екипе која је радила на истраживању овог дела Србије, овај истраживачки рад је уродио плодом и из њега се изродила кореографија која је на репертоуару нашег друштва, а и по први пут је виђена на сценама Србије.
Народне ношње Срба у Средачкој жупи, крај XIX и прва половина XX века
Женска ношња је раскошнија од мушке. Уопште се девојке много и радо ките, док мушки мање. Одело девојачко и уопште женско, везено је разнобојним концима и украшено гајтанима и црвеном чохом, а проткано разним шарама. Женскиње, поред кићења много пазе и на чистоту одела.
Жена раздвоји косу са средине чела и навуче обе половине косе над чело, па их спусти поред оба уха ка раменима, и то само мало увијене, а од рамена их поврати горе иза ушију и уплете кратким праменом косе, који је за то нарочито остављен.
Бошча или бокча је исто што и сукња. Састоји се из две поле, које су попреко прошивене, и спушта се до изнад колена. Бошче су разне боје, али превлађује црвена. Аљина је са рукавима, од белог клашња, по скутовима, раменима и грудима извезена и украшена шарама од црвене чохе и црвених и црних гајтана.
Превез се састоји из три главна дела: ремче, крајче и превез. Ремче је горњи део превеза, над челом; крајче је део који покрива главу, од чела до врата; а превез је део који се наставља на крајче и спушта се све до појаса. Кошуља је једноставна, од домаћег конопљаног платна, са широким рукавима; спушта се испод колена, до средине листова. Извезена је на рукавима, грудима и око врата. У везу преовлађује црвена боја. Јелече је раније било црвено обојено и било је од клашње, облачи се поврх кошуље и на грудима је отворено. Код млађих жена и девојака јелече је од платна сјајно отворене боје и врло кратко, тако да стоји знатно изнад појаса.
Појас је најчешће од црвене тканине, украшен разнобојним ђинђувама, док је за свечане дане цео прекривен везом, ђунђувама и другим украсима.
Горњи одевни елементи мушке ношње су се раније израђивали искључиво од белог домаћег сукна (клашња), а украшавани црним вуненим гајтанима. Касније су почели да се праве и природно мрке боје. Традиционална ношња, која се носила до пред Други светски рат, састојала се од: кошуље, преклопника, џемадана, копорана, чашира (чакшира), поаса (појаса), хаљине, шубаре, чарапа и опанака. Преко кошуље од конопљаног или ланеног платна облачи се преклопник од сигавог сукна, а преко преклопника свакодневно се носио сукнени копоран истог кроја, али са рукавима дугачким само до лаката. Копоран је дужи од преклопника, нешто испод појаса.
