ДОБРО НАМ ДОШЛИ!
Чувањем и поштовањем своје традиције учимо да поштујемо и уважавамо друге.
Како смо стварали фонд народних ношњи КУД-а “Копаоник” у Лепосавићу?
Косово и Метохија су светосавска и духовна престоница, то сам безброј пута чуо, то је срце и душа свеукупног српског народа – у то сам се уверио путујући са културно-уметничким друштвом “Копаоник” по Европи, Аустралији, Африци, и Блиском истоку. Косово и Метохија су симбол борбе и заветне мисли која крепи и уздиже, што се види и осећа у српским енклавама и данас, даје истрајност и води у успех.
То је оно што ме је навело да истрајем у настојању да се у погледу традиционалне одеће врати потпуно заборављени простор на коме су Немањићи градили темеље српске државе, српске културе и идентитета народа који је уважаван. Наиме, укључујући се у културно-уметничко друштво “Бранко Меденица” у Косову Пољу 1974. године, где сам добрим делом и одрастао, желео сам да научим традиционалне песмe и игре као и обичаје свог, али и других народа на простору Косова и Метохије. Ништа ми није било непознато јер сам одгајан у том духу. Породица је чврсто држала до традиције јер, потичемо од Немањића (моји преци су се из Призрена преселили у Лијеву Ријеку, да би 1904. дошли у Подујево где сам 1955. године рођен, а од 1964. били смо настањени у Приштини, затим у Косову Пољу и од 1986. живим у Лепосавићу). Једнако је традиција била важна и у мајчиној породици која носи корене из Никшићке Жупе.
Интересујући се за традицију и културу Срба, уочио сам да основне вредности и особености сваког подручја на Косову и Метохији једноставно нестају неким неписаним правилима, чак су и постојала нека упозорења тадашње политике како то Срби треба да изгледају када представљају своју традицију и културу. То ме је подстакло на размишљања како? То није било у складу са оним што сам могао да видим у мојој породици, ујчевини, па међу породичним пријатељима, комшијама, кумовима, рођацима! Користили смо сиромашни костим, а од игара играле су се само српске игре из Призрена, Гњилана и Старог Косова, а све остало, везано за традицију Срба, није постојало. Изводиле су се игре других етничких заједница, као на пример Албанаца и Турака. То је била дугогодишња пракса. Насупрот томе, моја генерација је истрајавала у упорности да, упркос овом форсирању туђих игара, сачува изворно стваралаштво.
У Лепосавићу смо 1998. године основали КУД “Копаоник” уз велико разумевање и подршку локалне самоуправе, а и моје породице. Почели смо да радимо на реализацији већ постављених задатака. Сарадња са музејом из Приштине и директором Бранком Јокићем, Етнографским музејом у Београду и кустосом Мирјаном Миленковић, дала је жељене резултате. Радили смо на идентификовању костима по одређеним областима широм Косова и Метохије. Тежина израде и захтевност костима нам је говорила да то морамо сами да радимо. Није нам било тешко с обзиром на спретност и способност Душице Радосављевић која је оформила екипу за рад у радионици у којој су се посебно истицале ткаље Радојка Тиосављевић, Олга Радосављевић, Бисерка Радосављевић, Милена Шарковић и друге, као и Мирко Премовић. На терену сам са мојом екипом (Душица Радосављевић, Јанко Радосављевић, Дражен Јевтић, Марина Ристић, Милован Зарковић) обишао све делове Косова и Метохије и уверио се у то колико смо били у праву, иако је наш обилазак био у најтежем и најгорем времену за преостале Србе са којима смо по некад певали, свирали, понекад плакали, играли и планирали како да израдимо народну ношњу. Тако је било у Сиринићкој жупи када нам је уплакан чика-Мита Репиновић причао о страдању његове породице од албанских злотвора. Веска Сталетовић, породица Вељковић, Горан, Мита, мајка Нада и баба Лепосава су дали посебан допринос у раду на реконструкцији народних ношњи. У Средачкој Жупи дочекао нас је чика-Тома Томић, учитељ у пензији, велики родољуб и доживотни чувар српског вековног простора који је телом штитио школу у својим Драјчићима од албанских вандала. И сачувао је.
Тешко је било и у другим срединама у Метохији, Осојану и Пећи. У Ђаковици су нам мати Тохтиста и Јоаникија у храму Успења Свете Богородице причале о страдалом српском народу и традицији одевања. У причу су се укључиле и Васка и Нада које су избегле из својих домова и сада живе у конаку храма. Велика Хоча, дивна сарадња са оцем Миленком, Златком Накламићем, Ђорђем Столићем, породицом Бркић, затим баба Аница и њен син Милош. У Ораховцу, дивна сарадња са ораховчанком Дашом, која се настављала све до Ибарског Колашина. С једне стране, туга за властитим народом, а с друге стране, толика радост због богатства костима, лепоте и чињенице да су Срби са ових простора били у врху светске цивилизације. Једнако је било занимљиво и у Централном Косову (Вучитрну и Приштини). Занимљив Лепосавић по свом одвајању по току реке Ибар на екавце и ијекавце и добро познато Гњиланско Поморавље са чика Томиславом Динићем из Коретишта који је љубоморно чувао свој ћустек (украсни накит од перлица).
Све што смо нашли, сазнали и научили уложили смо у радионицу КУД-а “Копаоник” уз финасијску помоћ Општине Лепосавић, Координационог центра за Косово и Метохију, затим Министарства, а сада и Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије.
Данас поседујемо фонд народних ношњи Срба који се само пожелети може, са једанаест локација са простора Косова и Метохије. Поносни смо што постојимо, што стварамо, обнављамо и чувамо. Подсећамо својим наступима широм земље Србије, Европе и света, да смо то ми, са свете земље Србинове, да трајемо и да ћемо трајати још дуго, баш по узору Стефана Немање. Једино је тако загарантован вечни живот и једино ћемо тако сачувати наше Косово и Метохију.
Без Косова и Метохије српство не постоји. Што дуже траје окупација жеља за ослобођењем је већа.
У Лепосавићу 08.07.2013.
ЂОРЂЕ ЛАКУШИЋ
уметнички директор
КУД-а “Копаоник” у Лепосавићу