Српска традиционална ношња из Ибарског Колашина

Подручје Ибарског Колашина простире се северно од Буковичке реке (притоке Ибра), Мокре планине и старог града Звечана на југу. Обухвата горњи слив Ибра и слив реке Рашке и допире све до планине Голије на северу. Ово подручје које представља део старе Рашке, било је средиште немањићке средњевековне државе, одакле су се, јачањем политичке и државне моћи, границе њеног простирања даље проширавале. Очувани споменици, Петрова Црква и Ђурђеви Ступови, стари град Рас, манастир Сопоћани, сведоци су и документи српске средњевековне државности са високим стваралачким достигнућима на пољу културе и уметности.

Ибарски Колашин се налази у Гоњем току реке Ибра тј. од изласка из рибарићке клисуре па готово све до Косовске Митровице. На западу је ограничен планином Мокром Гором која га одваја од Метохије, а на Исток планином Рогозном. Ибарски Колашин обухвата четрдесетак чисто српских села. Ибарски Колашин може се узети у ширем и ужем обиму – у ширем обиму обухвата и планину Рогозну, а у ужем обиму је без ње. Првобитно Српско становништво Ибарског Колашина насељено је током 18. века. О томе сведоче имена села по родовима који више не живе у њима. По легенди у опустео Ибарски Колашин била су четири брата: Јакша, Влашко, Матко и Ђуса. Од ове браће настали су велики родови: Јакшићи, Влашковићи, Матковићи и Ђусићи.

Колашинци су за време Турске владавине уживали извесну аутономију која се огледа у постојању својих кнежева који су имали управну и судску функцију. Током 19. века Колашин се делио на четири кнежевине на чијем челу су се налазили кнезови. На челу целог Колашина налазио се Кнез.

И данас Колашин представља чисто српску оазу, али са нешто мањим бројем села јер је један део села потопљен изградњом бране у селу Газиводе. Настало језеро протеже се двадесетак километра у дужини.

Игре и песме из Ибарског Колашина

За ледене стене, Сан ме мори сан ме ломи, Нема више моје твоје, Ој девојко гарава (Ојкање), Ој невене мој невене, и др.

У овој кореографији је карактаристично такозвано “ојкање”. На крају песме Ој невене мој невене, девојке истурају дланове како би показале своју чистоту.

Народне ношње Срба у Ибарском Колашину, крај XIX и прва половина XX века

Перјаница – Најизразитији део перјанице је савијено рогљасто дрво у облику лире, које је пресвучено црвеном сукненом или пак, памучном тканином. Из горња два угла лире полазе два мало повијена рошчића, такође пресвучена црвеним материјалом. Спољна страна лире украшена је нанизима разнобојних стаклених перлица, које су поређане у крупне кружне шаре, оивичене ситним парама. Између ових шара налазе се кружна односно овална огледалца. Осим плочица са привесцима, међу којима су представе крста, испод ивице лире са ресама спушта се, према челу, исплетена мрежа од разнобојних перлица. Са рошчића, низ образе, спушта се неколико низова перлица и парица а на њиховим крајевима налази се и по један прапорац- „меденица”.

Кошуља је један од основних делова женске одеће, која је овде као и у већини делова других области, истовремено доњи и горњи хаљитак. Према кројним одликама кошуља припада типу динарских кошуља, састоји се из предњег и задњег „стана“ између којих су у доњем делу уметнути клинови. Рукави су широки, равни и нашивени уз главни део кошуље. Кошуље су украшаване везом по колиру, недрима, доњем делу рукава и по дну скута. Вез црвеном, вишњевом, црном, белом вуном и памуком, са мало срмене жице,  извођен је у техници ,,покрстици”, шупљике и косог поног бода.

Појас – Преко кошуље опасује се појас од домаће вуне и памука, ткан у четири, ређе у две нити. Шаре су пруге, а претежно се јављају у комбинацији две боје: и то бели памук са црвеном или, пак, са љубичастом, односно тамновишњевом вуном.

Сукња – Карактеристичан је хаљитак ове ношње, а носе је како девојке тако и жене. Састављена је попречно из две поле, у појасу је набрана, напред несастављена и отворена. За разлику од ових „великих запрега“ ношена је и сасвим кратка тзв „мала запрега“. И велика и мала запрега набране су у појасу на вунену узицу или, пак, слагане у ситне фалте.

Јелек  (јелече) – Преко кошуље носио се јелек, кратак хаљитак без рукава, који се закопчавао при дну, а на грудима је био исечен. По ивицама, јелек је украшаван црвеним и црним вуненим гајтанима, а на грудима и  полеђини – апликацијама црвене чохе и срмених гајтана.

Зубун – Од белога сукна, као један од основних горњих хаљитака женске ношње, облачио се преко јелека и кошуље. Био је без рукава, спреда отворен целом дужином и дуг до изнад колена. Кројен је из три дела и прошираван клиновима са страна. По ивицама је најчешће опточен вуненим гајтанима домаће израде.

 

Please follow and like us:

Повезани чланци