Необично је, покаткад, мислити о стварима које изгледају сасвим обичне, просте, разумљиве, природне. На пример, да је Приштина некад била резиденција наших краљева, да је имала двор у коме се задржавао ,,превисоки и благочестив краљ” Стефан Урош III и у коме је ,,крјепки и самодрживи всјех Српских и поморских земаља” Стефан краљ, а после цар Срба, Грка и Бугара, одржао савет са Јованом Контакузеном. У 15. веку, Приштина је била велико трговачко место у које је доношено сребро из копаоничких и новобрдских рудника и ту се прерађивало.
Од свега тога, остале су само успомене и кратки избледели записи по старим рукописима. Све друго је пропало. Старе грађевине су порушене и од њихових материјала зидане нове, за ново време и нове потрбе. Од цркава су прављене џамије и амами, од дворова станови и куле за нове господаре. Радови у околиним рудницима су обустављени, трговина је умирала. У прошлом веку најзад Приштина постаје административни центар.
Нема много знаменитости, само сахат-кула за коју тврде да је подигнута на месту где су били немањићки двори, и подигнута од материјала из њихових рушевина. Постоји и такозвана ,,Царска Џамија”која је кажу некад била црква. Има још једна џамија која је била црква зову је Лазарица. После трагичног Видовдана 1389. године. У ту цркву је, прича се, донесено тело честитог кнеза и свеца Лазара. Кад су Турци хтели да је претворе у џамију никако нису могли успети да заврше мунаре, увек се рушило тек кад им је неко рекао да на мунаре поставе крст и кад су то учинили тек тада се оно одржало. И данас још на врху заједно са полумесецом стоји мали, минијатурни и победнички православни крст.
Затим има православна црква просто својом спољашношћу да и не подсећа на цркву, али унутра је драгоцена .Као и СВ.Спаса у Скопљу, црква у Приштини има иконостас израђен у дрвету јединствене богате и свршене форме.Тај иконостас радио је стари мајстор, унео је у њега целу своју наивну и лепу душу,дао целог себе са заносом и полетом.Једва писмен на свој начин и у дрвету исписао је најлепшу молитву коју та земља може да упути светлост небеса.
Описујући положај Приштине Нушић каже: ,,Приштина лежи готово на половини дужине Косова. То је град са богатом историjском прошлошћу. За време краља Милутина Приштина је била средиште његовог краљевства, али су и други немањићки владари често боравили у Приштини.
По народном предању Приштина је добила име по реци прист, јер се расприштила насред равнице, међутим Приштина и није на сред равнице већ се збила међу огранке околних брда. Нушић бележи и следећу причу: У Приштини самој веле да се ова некад звала Збирштина, што би означавало место где се збира, па од тога после постало Приштина”.
У књизи ,,Записи народних мелодија” коју је објавио Музиколошки институт, проналазимо великји број песама из Приштине и њене околине. (Стеван Ст. Мокрањац, Записи народних мелодија, уредник, Стана Ђурић – Клајн, научно дело, Београд, 1966.)
Коста Манојловић 1924 бележи 16 мелодија у Приштини. Факултет музичке уметности у београду у спомен Косте Р.Манојловића, зборник радова Београд 1990 стр 151.
У записима М.Милојевића ( горе наведено дело) то су примери под бројем: 22, 23, 24б, 46б, 47б, 59в, 70а, 70б, 71, 74б, 75, 76, 79б, 80, 82, 83, 88, 109, 115, 124, 141, 142, 146, 147, 155, 159, 162, 163, б, 177, 182, 192, 193, 195, 199а, 201, 204а, 208а, 216, 217.
Сестре Јанковић (већ наведено дело) 1, 2, 3, 4, 5.
М.Васиљевић (наведено дело) 7, 26, 30, 57, 62а, 63, 66, 68, 80а, 87б, 97, 126а, 156, 184а, 229, 236, 249б, 298б, 321, 327, 329, 358, 364а, 364б, 367, 373, 387, 398.
Примери: 1) Васиљевић 66 „Девојче, девојче”
2) М.Милојевић 46а, „Цвето, мори Цвето”.
Градске песме и игре овог краја:
Немар домородаца за чување трдиције и њихово лако прихватање дегенерисаних остатака из других крајева узроци су, поред многих других, што тако разноврсне и занимљиве игре у погледу облика, као што су косовске , кад их косовци играју, не остављају ни близу онај утисак који би оставиле кад би се у њихво извођење удахнуло више живота и љубави.Због тога ти облици , који су сами по себи за режију и кореографију елемнти врло благодарни, у неким косовским селима почињу да добијају изглед већ замрлих манифестација некадањега живота.
По градовима, међутим,није тако.тамо се игра изразито, а у Приштини у мушким колима чак и темпераментно.Поједини Приштевци, при игрању типа Лесното импровизује неке корачиће које уносе у игру као украс.Од женских игара најлепши утисак је оставила соло игра Пушћено из Вучитрна.Играла нам је, са много смисла, изванредно укусно и складно, без иједног извештаченог или претераног покрета, српкиња удата за Муслимана, г-ђа Даница Атиче Фејза.
Општа каректеристика:
На основу свега до сада изложеног, карактеристичне црте косовског играчког предања биле би ове.
У кореографском смислу, облици косовских народних игара престављају велику разноврсност и необичну занимљивост.Упркос томе, начи играња је по селима скоро безживотан, а по градовима веома жив.
И песнички елементи су многоврсни.При томе су у јакој вези са народним друштвима и верским животом. Њихово тумачење по селма показује склоност ка инсценисању песме и престављању њене садржине више на драмски него на кореографски начин.По градовима је обратно.
Мелодиски,пратња косовских сеоских игара има претежно архаичну и сетно словенску боју. Градске мелодије за игру су развијеније и разноврсније, али и подложније укрштању разних утицаја. Начин певања по селима је примитиван и праћен оним разученим ,,И”.
По свему судећи, косовски кореографски фолклор је врло стар, али се не би могло рећи из ког времена потиче.
Порђење косовских игара са играма других наших крајева и осталих народа показује сличности: у песничким елементима са орским песмама из Србије, Срема, Боке, Јужне Србије, у корацима, покретима и тактовима највише са србијанском, у погледу структуре и са србијанском и са јужно-србијанском играчком традицијом ;у погледу облика са србијанским, сремским, бокељским и белокрањским, него и са руском етнографском игром.Шта више, таква сличност косовских игара и са играма како словенских тако и несловенских народа наводи нас на претпоставку да су разноврсни и занимљиви облици косовског кореографског предања некада можда изражавали опште човечанске симболе који су у вези са мистичним преношењем извесних моћи, ратничким или ертичким карактером игре, са путем искупљења, концимасудбине, изобиљем и плодношћу, ствралачком снагом природе, и вечним обнављањем живота.
Све те чињенице довољно јасно указују на потребу проучавања народних игара на само у тешњој вези са народним животом и нераздвојно од народног карактера, него и у свестранијем односу према играма других народу.Такво упоредно истраживање , које тек има да дође , открило би нам, вероватно, сасвим нове видике у неиспитаној области традиционалне игре. Тиме би било отворена могућност за поузданије расуђивање и сигурније закључке о народном каректеру наше играчке традиције . Исто тако, био би отворен пут за дубље улажење у проблеме о постанку , пореклу и симболичном значењу наших старих етнографских игара.
Кореографија Пођох по горе џанум ју варош малу- игра и песме из Приштине
Песме и игре које смо одабрали за кореографију су: Пођох по горе џанум ју варош малу, Из Јањева појдо у Приштину дојдо, Ој ти Досто бела гуско, Демко мори демко, Приштевка.
Рад на овом истраживању нимало није био једноставан и лак, руководећи се чињеницом да је Приштина после 1999. године, применом резолуције УН 1244. када су од Србије преузели руковођење, КФОР и УНМИК, буквално је остала без Срба.
У тим и таквим условима када су све институције протеране са овог простора тешко је било доћи до било какве литературе а камоли сећања старих људи. Трагајући за свим тим успели смо 2002. године, од фебруара до новембра месеца, да заокружимо истраживања и поставимо кореографију којој смо дали наслов Пођох по горе џанум ју варош малу – Приштина.
Литература коју сам користио били су записи сестара Јанковић, и те како ми је било од користи музицирање: прослављеног виолинисте РТП Исмета Јашаревића, веома доброг педагога мајстора на флаути који је дуго година свирао у оркестру ансамбла „Шота” а који се недавно упокојио г-дин Мики Ђуричић, кларинетисте Краснићија, званог Бабуш, који се присећао старих мелодија. Госпође Наде дугогодишњег фолклорца, г-ђице Јелене Радовић професионалног играча Ансамбла Венац, Ненада Стојковића из Приштине.
Помоћ Института за српску културу из Приштине је била несебична, поготово у
делу народне ношње када смо из њиховог архива уз помоћ г-ђе Миле Вујовић пронашли слику госпође Денић у народној ношњи, која је била у то доба одлуком турске власти забрањена за ношење. Због тог свог достојанства чувања и ношења своје ношње у то доба градска породица Денић била је кажњена од Турске власти расељавањем у Сушицу село надомак Приштине. Захваљујући тој слици ми смо направили у нашој радионици реконструкцију поменуте ношње. Припрему за музички аранжман радио је Томислав Дамњановић хармоникаш, да би коначан аранжман за ову кореографију урадио Мирољуб Џими Тодоровић, Кореографију урадио Ђорђе Лакушић, Асистирали су Милован Зарковић, Вуко Лакушић костим испратила у изради Душица Радосављевић.
