Централно Косово представља средишњи део територије Косова и Метохије. Ову област обгрљују два планинска венца, на северозападу Копаоник на југозападу Шара. Копаоникови огранци нижу се и везују један на други до Лаба, у том низу су Соколица, Црнуша, Мрамор, Пруговац итд. Од Шаре нижу се Сиринићке планине, Неродимка, Голеш, Грабовачке планине и Чичавица.
Са бокова јужно и северно затворена су ова два фронта, на југоистоку Шаре са поносним својим врхом Љуботеном и одмах преко Лепенца, затварају качаничким кланцем оба суседна ланца, а на северу одмах изнад Косовске Митровице, збијају се обронци Копаоника и Рогозне и звечанским кланцем затварају такође поменути ланац.
Свако покољење прими у наслеђе од својих предака велики број тековина о којима мора да положи рачун потомцима. У коликој мери је то успело види се и ако у врло отежаним условима живота Срби са овог простора и те како чувају своју традицију, негујући игре и песме, чувајући своје саборе на којима се окупљају: у Прилужју на преображење, Липљану на дан духова, у Доњој Гуштерици слави се црква Светог цара (Видовдан), у Неродимљу престоници краља Милутина (чију славу слави моје друштво) слави се први дан по ускрсу, у Грачаници Велика Госпођа (Госпојина).
На Косову преовлађују игре које се играју уз певање и оне чине важан део кореографског решења. Њихову садржину чине љубавни и свадбарски мотиви као и породична осећања.
Кораци и покрети у косовским играма показују кореографске елементе, то су кораци са превлачењем, лако наглашени и укрштене, избацивање, додиривање земље прстима ногу, скокови, лупање ногом, гибање у појасу, пљескање рукама.
Почетак кретања кола увек је у десно. Највеће богатство косовских игара чине разноврсност њиховог кореографског облика. Најраспрострањенији облик кола је отворено, а може бити и: затворено, комбиновано коло са соло игром у средишту круга. Ту су и мушка и женска ора. У женским сеоским играма играње је мирно да изгледа толико мртво. Косовке у начину игре показују нешто потиштено оно дуго „и“ даје им одушка, али им не ослобађа осећања потиштености и неслободе. Ритам и такт њиховог играња показује нешто колебљиво и неуједначено (аритмично). Мушкарци по селима играју живљ,е али се осећају трагови ропства и великих патњи из прошлости тако да нема играчког заноса (Грачаница). По градовима међутим није тако, играло си и темпераментно (Приштина) неке корачиће у игри уносе као украс, а од женских игара Пушћено оро је пример тог женског раздраганог надигравања.
Игре прате: свирајка, дудук, гајде, зурле и типани.
