Српска традиционална ношња из Истока

У овом прилогу биће речи о играма из осам села Подгора, о играма Срба из Подгора. Истраживања су обављена у селима: Ђураковац, Србобран, Суви Лукавац, Жач, Осојане, Шаљиновица, Кош и Тучепо. Већина села у Подгору настала је у средњем веку, тачније у време стасавања државе Немањића. Од поменутих осам села четири су постојала у средњем веку: Ђураковац се називао Ђурбчиша, Кош-Куш, Тучепо-Тучеп, а старо име Шаљиновице било је Шајиновица.

Основно занимање становника у селима Подгора је земљорадња, а допуњава је сточарство. Села су смештена “уз воде” – поред извора или река, и подељена на “логоре” – засеоке. Логори носе називе према оснивачу засеока.

Куће у селима Подгора грађене су на спрат – “на бој” како се каже у овом крају и називају се куле. На првом боју налази се већа просторија где гори ватра –”изба” а на другом су собе – “ижене”.

Према казивањима са играњем се почињало од Ускрса, иако данас не постоји посебна игра која се тада изводи, нити се сећају да је постојала. Од овог периода почињале су и сеоске славе – “крста” потом светковање Ђурђевдана, Духова, црквених празника и велики сабори од којих су најпознатији Илиндански који се одржава у селу Кош и сабор за Преображење који се одржава у  селу Будицавце.

Мештани села у којима су обављена истраживања имали су и данас имају приличан број радних скупова – моба (сетва, берба, жетва, печење ракије…) где се уз рад певало и играло. На мобе се позивало – најчешће би слали дете из куће да позове на мобу: “Пратио ме тата, да пожуриш, већ је почело да се ради” или “волови вуку дреш”. Почетак мобе оглашаван је песмом девојака. Ако је моба сазвана да би се жело, текст песме би гласио:

Поранило мило моје

Да покоси жито моје.

Девојке стасале за удају певале би:

Жито коси , жито носи

Догодине да ме проси

По завршетку мобе, било да је жетва, косидба, сетва долазило се домаћиновој кући и уз здравицу – “богомољу” домаћину: “Дај Боже” започињало је весеље. Почетак је означаван песмом мушкараца :

Домаћине ове куће,

Дај ракије ладне вруће!

Девојке и жене би одговарале:

Домаћице води реда,

Неко пије, неко гледа.

Домаћине је л’ ти мило,

Да се сада веселимо.

Ови последњи стихови били су знак за почетак играња.

Први подаци о народним играма ове области могу се наћи у анкети Министарства просвете урађеној 1948. године под руководством Оливере Младеновић. У истом срезу пописано је тридесет два назива игара у осам села. Најпопуларније игре те године биле су : црногорско коло (оро) и окрети (танго, танц, валцер, волцерп). Уз њих се помињу: чачак, врањанка, двостранка, Цвето калушо, игра пред бубњем, Ој мори траво зелена, Марино коло. Ова друга група игара представља основни играчки репертоар села у Подгору. Према подацима из анкете сазнаје се да се игра назива – оро, а окрети – танц . Потом, да се највише играло на свадбама, после приредби и при прослављању државних празника. Играло се уз пратњу песме, дефа “ дефта “, бубња, дудука, гајди, “музика” (усна хармоника) и хармонике.

Истраживањима обављеним последњих година утврђено је да у селима Подгора (у којима се разговарало са казивачима) играчки репертоар састоји од следећих игара: колања, марино коло, чачак, једноредна, дворедна, жикино коло, врањанка, бела рада.

Играње на скуповима почињало је најчешће уз пратњу песме и то у одвојеним колима –једно мушко, друго женско. Играчки образац састоји се од три двочетвртинска такта, а облик игре био је затворено коло.

Песме уз које се  играло биле су: “Ој девојко моја гара, чије ли те око вара” или “Ој љубави Бог те клео, ко те први започео”. Последњих година играње је почињало “Мариним колом” и то на исти начин. Момци би почињали песмом:

Мајка је Мару саветовала

Да не иде у то коло,

У то коло Јованово.

Девојке би одговарале:

Мара мајку не послуша

Ухвати се, превари се,

У лепог Јову загледа се.

После овог дијалога између мушког и женског кола играло се уз инструментну пратњу, и заједно у истом колу. Према казивањима, до половине века играло се уз пратњу дудука или фруле (оба назива постоје). После другог светског рата појављује се хармоника, а са њом и бас. Музика се плаћала, плаћао је коловођа “за себе и своје другове” – са којима поведе коло. Држање у колу било је: за руке или за рамена (мушкарци) када се игра уз пратњу песме, а у осталим играма за руке укрштене на леђима – момци и девојке, док су жене могле држати играче и око струка. У селима Подгора се разликује игра по половима. Жене играју мирно, смерно, посматрачу се чини да кроз игру исказују неку врсту туге, чему доприноси и испуштање дугих узвика “и-и-и!”. Мушка игра је живља, снажнија, али без икаквих сувишних покрета и без заноса. Када се заиграју може се чути неки узвик кроз извикивање дугог “с-с-с-”.

Народне ношње Срба у Метохији,  прва половина XX века

Народну ношњу да подручју Метохије чинили су углавном исти хаљици. Метохијске кошуље су углавном израђиване од конопљаног платна, украшаване су по рукаву и по попрсју.

Вез на грудима рађен је на правоугаоном комаду платна, па је затим пришиван на попрсје и на рамена на кошуљи .

Кореографија: Ђорђе Лакушић и Звездан Ђурић

Сарадници:  Вуко Лакушић

Припрему за музички арамжман урадио Дражен Јевтић

Музички Аранжман:

Костим: Душица Радосављевић

Повезани чланци