Page 59 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ

неудате младе девојке смеле су да иду саме и нису морале увек да носе чевре, по чему се
познавало да су неудате, али су авале носиле много затвореније, тако да су им се виделе само очи.

Богословија, Призрен 2012. године

Призренке су доста времена, нарочито ујутру, посвећивале уређивању своје косе, шминка-
њу и облачењу. девојке православне вере су чешљале косу на раздељак и плеле је у две плетени-
це. Пред венчање коса би се сплела у кочањ, једну кику спуштену равно низ леђа, што је био
симбол престанка девојаштва. Коса се фарбала мешавином кане, печеног и истуцаног морског
орашчета и бизмута, локално званог тизап. Једрост и свежина лица одржавала се помоћу
маски које су коришћене и за депилацију, бељење лица и уклањање бора, а које су прављене од
мешавине парафина и сакаса, односно мастикса, који даје еластичност.
Призрен је као и сви градови имао свој идеал женске лепоте који је био заједнички за
све етничке и конфесионалне групе. Међу најлепше и најпривлачније Призренке убрајале су
се оне које су биле средњег раста, а чије су лице красили румени образи облика „као погаче“,
маслинастозелене очи, обрве „као уписане“ и здрави зуби, и чија је коса била црна и дуга. Изузетно
се ценио специфичан начин ходања, да жена у ходу „крши“. достојанствен и господствен начин
ходања, односно, поносно држање жене, сликовито илиструје коментар Призренаца: „Нос да јој
отпадне, неће да се сагне да га узме“.

Оваква градска ношња се
задржала готово до пред други
светски рат. У свом целокупном
стилском обликовању била је
истих особина на целокупном
простору Косова и Метохије.