Page 15 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ

Музички инструменти који се користе на простору Косова и Метохије мешавина су оних
пореклом са домаћег тла, као што су свирала, двојнице и гусле, и инструмената оријенталног
порекла, гајди, зурле, дудука, гоча или тапана, тимпана, дарабуке, даири и дефа. најчешће се
комбинују као инструментална пратња народним играма, а појединачно, солистички, користе их
пастири (свирале и двојнице) или, пак, прате певање епских песама (гусле).

Игре и песме из Приштине: кореографија Пођох по горе џанум ју варош малу

За кореографију су биле одабране песме и игре Пођох по горе џанум ју варош малу, Из
Јањева појдо’, у Приштину дојдо’, Ој, ти, Досто, бела гуско, Демко мори Демко и Приштевка.
Истраживање о њима није било нимало није био једноставан и лак рад, обзиром на чињеницу да
је Приштина у пролеће 1999. године, од примене резолуције Ун 1244, када су управу од Србије
преузели КФОР и УнМИК, дословно остала без Срба. У тим и таквим условима, када су институције
које су до тада постојале на овом простору укинуте, тешко је било доћи до било какве литературе,
као и пронаћи казиваче, чија би се сећања забележила. После много месеци трагања смо успели
да у периоду од фебруара до новембра 2002. године заокружимо истраживања и поставимо
кореографију којој смо дали наслов Пођох по горе џанум ју варош малу – Приштина.
Литература су били записи сестара Јанковић, а од непроцењиве користи су били тонски
записи извођења од недавно покојног прослављеног виолинисте Исмета Јашаревића, изузетно
доброг педагога и мајстора на флаути, који је много година свирао у оркестру ансамбла „Шота“ и
на Радио телевизији Приштина, затим г-дина Микија Ђуричића и кларинетисте Авније Краснићија,
званог Бабуш, који се присећао старих мелодија, као и казивања госпође надице Младеновић,
дугогодишњег шефа ансамбла играча, затим г-ђице Јелене Радовић, професионалног играча
ансамбла „Венац“ и ненада Стојковића из Приштине. Помоћ Музеја у Приштини и Етнографског
Музеја у Београду је била несебична. У фототеци Института за српску културу – у Приштини
се чува фотографија госпође денић у народној ношњи. У доба када је фотографија начињен,
турске власти су биле забраниле Србима ношење такве ношње, па је због тога породица денић
била кажњена принудним пресељењем у Сушицу, село надомак Приштине. Захваљујући тој
фотографији смо у нашој радионици израдили реконструкцију ношње. Били смо пресрећни што
смо после толико година оживели приштински копоран, прелепо либаде, дамске хаљине, колане
и тепе које су живописно сведочанство православног трајања на овом простору.
Прекрасна музика оживљава градски начин живота тога доба, а сама ношња говори колико
смо тада били духовно и матерјално снажни.
Врсни извођачи КУд „Копаоник“ су учествовали у припреми материјала за ову кореографију,
а душица Радосављевић, која је извођаче оденула у костиме, имала је значајну подршку и стручну
помоћ кустоса и сарадника Музеја у Приштини.

Нотографија и текст Пођох по горе џанум ју варош малу