Page 12 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ

из Светога писма. Сваки стуб је био различит од другог, на једном су биле изрезбарене разне
животиње, на другом цвеће, грожђе, дрвеће, а изрезбарени су били и ликови тројице браће –
аутора. Иконостас се састојао од 14 великих и 53 мале иконе. царске двери и крст са распећем
изнад иконостаса били су урађени златним листићима.
И сама црква је била живописана, а што није било познато до 1992. године, јер тада укло-
њен слој малтера који их је прекривао.
У Приштини је до 1999. године живело око 40 000 Срба. деведесетих година црквени и
духовни живот у Приштини био је јако развијен. црква Светог николе постала је мала да задовољи
потребе свих верника. У њој се годишње обављало и по седам стотина крштења, стотину венча-
ња, а присуство верника на недељним и празничним Богослужењима је такође било знатно.
Имајући све то у виду, црквена општина је поднела захтев надлежним државним органима
да јој се додели локација за изградњу нове цркве. У том захтеву је било наведено колико је и
какво богатсво било раније одузето цркви, између осталог и парцела на којој је непосредно пре
другог светског рата био припремљен материјал за изградњу цркве. након рата је комунистичка
власт изменила намену те парцеле и на њој подигла позориште које данас носи назив „Адеми
Јашари“.
Молби за подизање цркве је удовољено, па је под руководством Владике Артемија
подигнута нова црква. на њеној куполи је постављен крст, а даља изградња је обустављена
бомбардовањем наше земље и нашега народа приликом нАТО интервенције. Тада је у великој
мери страдало и српско гробље и Приштини.
након потписивања Кумановског споразума, када смо се сви понадали да ће мировне сна-
ге завести ред, за наш народ и наше светиње на Косову и у Метохији су настале муке и невоље.
низале су се лоше вести, о познаницима који су били убијени или киднаповани, о запаљеним
кућама и минираним црквама.
У Приштини је за 5 година, по сведочењу оца Мирослава Попадића, од 1999 – 2004. крштено
двоје српске деце и два америчка полицајца, од којих је један узео име Александар, а други Лазар.
„Имао сам и једно венчање, и то уредника КиМ радија Живојина Ракочевића. А последње опело
сам обавио 28. јуна 1999. године. После тога свако ко умре ношен је у Грачаницу да се сахрани.“
У периоду од 2005 – 2008. године црква и парохијски дом су потпуно реконструисани.
Иконостас, међутим, није израђен. Верници нису напустили своју цркву, сакупљају се на дан
славе Храма, а 2014. године домаћин славе је КУд „Копаоник“ Лепосавић, што нам представља
посебну част.
По народном предању Приштина је добила име по реци Прист, јер се расприштила насред
равнице. Истина је, међутим, да Приштина и није на средини равнице, већ се збила међу огранке
околних брда. нушић је забележио и следећу причу: „У Приштини самој веле да се ова некад
звала Збирштина, што би означавало место где се збира, па је од тога после постало Приштина“.

О градским песмама и играма овог краја

небрига локалног становништва за очување традиције и лако прихватање мање вредних
елемената из других крајева узроци су, поред многих других, што тако разноврсне и занимљиве
игре у погледу облика, као што су косовске, не остављају ни близу онај утисак који би оставиле
да је у њихво извођење удахнуто више живота и љубави. Због тога ти облици, који су сами по
себи врло благодарни елементи за режију и кореографију, у неким косовским селима почињу да
изгледају као замрле манифестације некадањега живота.