Page 11 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ

П Р И Ш Т И Н А

необично је размишљати о томе, како само протицање времена некад сасвим обичне,
једноставне, разумљиве чињенице учини далекима и готово невероватнима. на пример,
да је Приштина некад била резиденција наших краљева, да је имала двор у коме је пребивао
„превисоки и благочестив краљ“ Стефан Урош III и у коме је „крјепки и самодрживи всјех Српских
и поморских земаља“ Стефан Краљ, а после цар Срба, Грка и Бугара, одржао савет са Јованом
Кантакузеном. У XV веку Приштина је била велико трговачко место у које је стизало сребро из
копаоничких и новобрдских рудника и ту се прерађивало.
Од свега тога су остале само успомене и кратки избледели записи у старим рукописима.
Све друго је нестало. Старе грађевине су порушене и од њихове грађе су сазидане нове, за ново
време и нове потрбе. Од цркава су прављене џамије и амами, од дворова станови и куле за нове
господаре. Радови у околним рудницима су обустављени, трговина је замрла. У прошлом веку,
пак, Приштина је постала административни центар.
Описујући положај Приштине, нушић је записао: „Приштина лежи готово на половини
дужине Косова. То је град са богатом историjском прошлошћу. За време краља Милутина
Приштина је била средиште његовог краљевства, али су и други немањићки владари често
боравили у Приштини.“
Бити свештеник у Приштини, како то каже Отац Мирослав Попадић, је велика част. У
некадашњој престоници краља Милутина, у граду где је често столовао цар душан, у граду у
коме је у доба немањића било 12 цркава и манастира, у граду у коме је у једној од три цркве, у
цркви Христа Спаса, почивало тело Светог кнеза Лазара скоро три године после Косовске битке.
Све те цркве и манастире су Турци, нажалост, порушили или претворили у џамије.
Али тадашњи Срби, Приштевци, нису губили веру и наду у Бога, нису одлазили из Пришти-
не, заједно са својим свештеницима, као и свуда по Косову и Метохији, сакупљали су се по кућама
и ту се обављала света литургија. У тешким условима су успели 1830. године да од злогласног
Јашар паше издејствују дозволу да подигну цркву на темељима манастира Светог николе.
да би што боље украсили своју цркву, упркос немаштини, Срби су издвајали из својих
скромних прихода средства за наруџбину иконостаса од дубореза величине 10,50 x 6 м у дебру.
Слични иконостасти постоје још само у цркви Светог Спаса у Скопљу, манастиру Светог Јована
Бигојског у Охриду и у једној цркви у Бугарској, а радила су их три брата Филиповића. Унели су у
њега целу своју невину и лепу душу, дали себе са заносом и полетом.
О иконостасу је лепе речи написао Бранислав нушић у својој књизи о Косову, у којој је
описао како његов рад изгледа као везен, а не резбарен. на иконостасу је било много мотива