Page 142 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

142 ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ

Народне ношње Срба у Лепосавићу и околини, прва половина XX века

У женској народној ношњи у Лепосавићу и околини све до седамдесетих година XX
века сукње су израђиване од конопљаног, пртеног платна: врњаче, запреге, пртене, лемеске,
или ткане од вунене пређе: низаљке. Заједно са кецељама санурама у Звечану и околини,
или са увијачама, као и без њих, биле су основни одевни предмети. Исте сукње су ношене и у
Блажеву и у Постењу. Шивене су и као плисирке, и као уске. Сукнени прслуци, грудњаци и нешто
раскошније везени јелеци такође су били важни делови женске одеће у другој половини XX века.
Кошуље састављене од кројних делова колира, прса, клинова, наруквица и леђа, израђиване су
од конопљано памучног платна, биле су назаобилазан део одеће са вишеструким симболичним
значењем. Украшаване су пуним везом, око рукава и на прсима.
Прве продавнице за набавку куповних материјала појавиле су се у Лешку, а и данас се памте
особе које су их држале: Вукоје, Урош Јездић, Јевто Стојановић, Сибин Бановић. У веће набавке
морало се ићи у Рашку, у Срез, како се говорило, или у Нови Пазар у Студеничком срезу. Појава
готове фабричке робе у радњама убрзала је додатно и иначе брзу смену традицијских одевних
образаца и увођење нових детаља у одевању. Тако се Видинка Кузмановић 1969. године удала у
шивеној сукњи од каше, штофане, кафене, коју јој је сашила мајка и у куповном џемперу, тегет,
од вуне. Материјал за сукњу и џемпер су купљени у Брусу. Блузу јој је такође сашила мајка, и то
од шареног памучног платна, цицовине. На глави је имала белу мараму, а на ногама танке чарапе
од синтетике. Ципеле, кожне, браон, купио јој је по старом обичају девер, који је био милицајац у
Шапцу. Доњи веш је био од перлона, комбине и веш. Коса јој је била очешљана у плетенице.