Пећ, славно средиште српске патријаршије, први пут се помиње као насеље око 1202. године, а 1220. године као село у жупи Хвосно. Утврђени манастир близу Пећи био је најпре, од краја XIII века до 1346. године столица „епископије хвостанске“ и „епископа хвостанског“, а касније све до 1766. године, са извесним прекидима, столица „велике цркве архијепископије и патријаршије у Пећи”.
Још је Св. Сава у Хвосну установио Aрхиепископију, и то у селу Студеница код Пећи, па се ова епископија звала и студеничком, а за разлику од немањине Студенице, Мала Студеница. При крају XIII века, у једној христовуљи краља Милутина помиње се Лек и Пешт архиепископова. Краљ Милутин (1282-1321) учинио је Пећ средиштем црквене власти. наиме, он је преместио столицу поглавара српске цркве, самосталног српског архиепископа из Жиче у Пећ. Пећки архиепископ је 1346. године проглашен за српског патријарха, а Пећка архиепископија за Пећку патријаршију, из које се у црквеном погледу господарило над свим српским православним епархијама. Комплекс Пећке Патријаршије састоји се од неколико грађевина, међусобно повезаних: црква Св. Апостола, црква Св. димитрија и црква Богородице уз коју је додат мали храм Св. николе.
Град је тада уживао многе повластице српских владара и добијао многе поклоне од њих, као и од старних великодостојника. Одликовала га је богата и расноврсна привреда и архитектура. Производило се много, почевши од прехрамбених и одевних до предмета високе уметничке вредности. У то време су у граду радили најбољи мајстори филиграна, ковачи, кројачи и други занатлије. За поглавара српске цркве се ковао посебан новац, а производила се и свила. Пећ није био познат у средњем веку само као владичанска, митрополитска и патријаршијска столица, већ и као живо трговачко место са дубровачком колонијом. У XIV веку Пећ се помиње као место које походе дубровачки и которски трговци; домаћи трговци (Пећанци) походе Котор, где закључују трговачке послове са Млечанима. Трг се одржавао поред манастира, а јурисдикцију над пећким тргом и панађурима врши Пећки архиепископ, касније патријарх. Пећке панађуре походе дубровачки трговци и у XV веку. У Пећи је 1410. године боравио Ђурађ Бранковић са мајком Маром и братом Лазаром.
Пећка Патријаршија је постојала до пропасти српске самосталности на дунаву 1459. године. Тада су је Турци укинули, а њену власт пренели на охридског архиепископа. Српска патријаршија је обновљена 1557. године, опет са седиштем у Пећи, да би је 1776. године Турци поново укинули и ставили српско свештенство под управу Васељенске партријашије у цариграду.
И у турско време Пећ је било место познато широм српског света због„српске патријаршије Пећке“. Патријарх никодим је 1450. године написао у Пећи повељу манастиру Хиландару, који је имао имање у Пећи. У XVI, XVII и XVIII веку као господар Пећи помиње се феудална фамилија Махмуд-беговића. Један од њих, према извештају млетачког провидура од 10. фебруара 1690. године је попалио Пећ (castello Pech). Аустријски извештаји тог времена помињу Пећ (Peclia) са 130 села у овом пределу. По једном запису, 1720. године пећки патријарх „обнови град и са полатами“, што се свакако односи на ограђени манастир, који је пострадао од Махмудбеговића. У XVIII веку у Пећи је било, сасим разумљиво, и српског православног становништва. У Пећи се године помиње господар Петар Андрејевић.
Путописци XIX века помињу Пећ као знатнију варош. Тако Ами Буе говори да у Пећи има 2000 кућа са 7000-8000 становника, међу којима је добар део православних Срба. Трговачка важност Пећи тога времена огледала се у томе
што је Пећка патријаршија имала преко 960 дућана. Готово у исто време кад и Буе, око 1838. године, и др. Милер помиње Пећ са 2400 кућа и 12000 становника.
Становништво се бавило и свиларством и земљорадњом. најважнији пољски производи били су воће и дуван. По Милеру и Јукић помиње Пећ са 12000 становника. Иако је Пећ у турско време била позната варош, ипак, према њеној величини, трговина се није могла развити због познате, велике и опште несигурности од Арбанаса овог краја „где су сви били јавни хајдуци“. Трговачки друмови су тада такође били опасни. Још у време Буеа требало је од Пећи до Скадра четири дана опасног путовања, што је илустративно, јер се раније тај пут прелазио за 16 сати.
Петовековној турској владавини дошао је крај 1912. године, у току Првог Балканског рата. након 1918. године Пећ је постао део Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Од 1931. године је био део Зетске бановине, а од 1945. године је ушао у састав Аутономне покрајине Косово и Метохија, у саставу Србије и СФРЈ. За културни и уметнички живот модерног доба у Пећи уочавамо враћање прекинутим традицијама домаћег модернизма, али и отварање према савременим традицијама у свету.
Костим
У свим срединама централнобалканске зоне и у женској и у мушкој одећи, платнена кошуља у облику равно кројене тунике са рукавима је основни доњи и горњи хаљетак. Потекла из старог века, коришћена међу Илирима, Трачанима, дачанима и Словенма, готово свуда је уобичајене ширине, са једним до два бочна клина.
У рашко-метохијско-косовском појасу се развила у звонолику одећу са више уметнутих клинова, којих код невеста има и до двадесет. У том облику, са богатим везеним декором, видљиви су одблесци средњовековног текстила српских властеоских одора.
Женске ношње дефинише сукња од две попречно састављене поле, набрана и отворена целом дужином. Подједнако су је носиле девојке, невесте и удате жене. две њене основне варијанте су кратка, која покрива само бокове или допире до колена, украшена утканим геометријским шарама – запрега, наребраница, бокча, бошча, бојче, у рашко-метохијско-косов- ским ношњама и дуга сукња, која досеже готово до руба кошуље, пругастог ткања, са називима
– фута, футарка, вута, вутара, запрега (од Јужног Поморавља, преко Ресаве и Сврљига све до тимочких крајева).
Археолошки материјал из римског периода са сачуваним траговима старе балканске традиције аутохтоног становништва неким научницима указује на аналогију кратке сукње завијаче и сличног старобалканског одевног облика. најлепше обликовани хаљетак са широком применом, познат на широком простору од југа Балканског полуострва преко североисточне Европе све до предње и централне Азије, је зубун од белог сукна, без рукава, дуг до колена, отво- рен спреда. Метохијски зубуни се истичу рељефношћу суптилно сложених геометријских шара. Уз неизбежне геометријске украсе заступљени су стилизовани цветни мотиви изведени везом, нашивцима чоје, додатком кићанки и реса. Чинио је саставни део одеће још код Трачана, Илира и Словена, а примерци из XIX и XX века сведоче о високим дометима народног рукотворства, на којем су се касније одразили утицаји византијских, српских средњовековних, западноевропских и декоративних вредности.
Дуга бела непросечена или просечена сукнена аљина са рукавима, сукно, старословенског је порекла, позната је у одређеним раздобљима од јужног Балкана до се-верне Европе. Примљена је вероватно од пастира који су овамо продирали из Азије, а најчешћа је у источним пределима.
Од горњих делова одеће који су ношени лети, а поједини већином само зими, велику примену и распрострањење имао је и кратак прслук јелек, јелече, гуњић. настао трансформаци- јом од зубуна у турском периоду, јелек је хаљетак без рукава који се одржао све до наших дана.
Чакшире представљају одевни предмет подложан многим утицајима, који се нису одра- жавали на његов назив. Под турско-оријенталним утицајем су биле кројене са туром и од колена са уским ногавицама, а у метохијској традицији их срећемо у облику дубоко укројених панталона, ширине прилагођене потреби за кретањем током свакодневних послова. начињене од тамних вунених тканина, одражавале су имућност власника богатством украса од нашивеног црног гајтана.
Уместо закључка наводимо цитат приповетке данила николића из збирке Повратак у Метохију: „Можда је у Метохији било оно што ће нам увек бити неопходно. Што даље у време, све више, све потребније. нешто мирно, вечно, плодно, бујно, спокојно. Како смо изгубили нека- ко неосетно, лагано неминовно оно што више никад нећемо имати… Метохија је наше детињство, наша младост, наша чистота. Зато треба живети и надати се на повратак исходишту.“
Рад на овом терену је био посебно задовољство, зато што смо сви јако желели да наступимо на том месту. Пред том нашом жељом су нестале многе препреке, па је испред Пећке патријар- шије, у албанском окружењу, педесетак Српских младића и девојака одсвирало и отпевало песму Где си била Недо, Недо чанаклијо? Ја сам била, прото, у Митрополију! У време када је настала ова песма Пећка патријаршија је била митрополија и управо на њу се песма односи. Прилика да се у
Високим дечанима одигра коло које се играло 150 година раније у порти Пећке Патријаршије и да се отпева Играло коло под Видин, пусти мене мајко да видим, а види се до Гораждевца, границе и бране Метохије, и то у народним ношњама овог краја, пружа духовни препород и испуњеност. Те тренутке су са нама поделили, између осталих, и отац Михајло и отац Слободан из Рашко- призренске епархије, храбри људи и верни чувари српске културне баштине.
