Положај: – Косовска Митровица лежи у северном делу Косовске области, онде где Ибар у свом току прави велику окуку пред својим улазом у Ибарску клисуру и испред које, с десна, прима своју највећу притоку Ситницу. Она, тако, лежи на стартом босанско-македонском путу, који из босанско-херцеговачких предела, преко Рогозне, водио на Косово и Македонију и који се уосталом, од Фоче на Дрини, па све до Косова, поклапао са старим дубровачким путем. На ту уздужну и раније врло важну саобраћајну линију код Митровице избијају две важне саобраћајне линије са запада: једна која долином Ибра води Митровицу и с Косовом повезује области у сливу те реке. Стари Колашин и Рожај, и друга, линија Пећ-Митрвица, којом се Косово повезује са северним деловима Дренице и Метохије а, преко Пећи, и са источним пределима Црне Горе.
Сада је Митровица саобраћајно повезана и са западном Србијом изградњом пута по Балканском рату низ Ибарску клисуру до Рашке; јер је раније Ибарска клисура у извесним деловима била непроходна и пут је за Рашку све до поменутог времена водио преко планине Рогозне и града Новог Пазара. Нешто доцније, 1928, вардарско-косовска железничка линија из 1873, која се завршавала код Митровице, продужена је низ Ибарску клисуру и долину Ибра све до Краљева и тиме је Косово и железницом спојено са областима западне Србије и Шумадије, јер та железничка линија у свом продужеткуна север избија у Београд. Митровица је, тако, на вардарско-косовској саобраћајној линији продуженој према северу, и даље важна тачка и чвор као што је раније била на босанско-македонском путу, који је у свом северозападном пружању пчео губити значај од краја 17.века и готово га потпуноизгубио подизањем вардарско-косовске железнице, када је Косовска област привредно окренута Солуну.
За разлику од Сремске Митровице, Митровица у Косовској области зове се Косовском Митровицом, иако она стварно није на правом Косову, односно у косовској котлини. Она је у ствари изван Косова, јер се косовска котлина затвара на 3 км јужно од Митровице, онде где се огранци Чичавице и Копаоника међусобно јако приближавају.
Митровица се, тако, налази у једној котлиници, коју са истока ограђају огранци Копаоника, са југа-огранци чичавице, а са северозапада-огранци Рогозне, међу којима се истиче риолитско купасто брдо Звечан са својом тврђавом на врху, које се диже непосредно над МИТРОВИЦОМ. У тој котлини је мећуречје Ибра и Ситнице и Митровица је углавном у том међуречју, пружајући се добрим делом и с леве стране Ибра.
Први помен Митровице потиче од путописа Арнолда Харфа из 1499, где сњ као Mittrix, помиње упоредо уз косовске градове Вучитрн и Приштину. У 16. Веку она се јасно помиње као градско насеље. У првој половини тог века, 1530. Б. Курипешић је помиње као тржиште на Косову. Као тржиште (,,Bazar Mitrovizza,,) помиње се иу путопису Влатка Косача, који из нешто доцнијег времена, а 1573. Дифрен Канеј је назива чак лепом вароши у равници.
Као трговинско место и место на путу кроз које пролази путници и каравани Митровицу помињу Маријан Болица, П.Богдановић и други путописци и извештачи 17.века. а Хаџи Калфлфа је наводи и као административно место. Код њега се Митровица наводи као средиште кадилука суседног вучитрнском кадилуку. Евлија Челебија је назива станицом на Косову, што управо значи караванска станица на путу који води дуж Косова.
Митровица се као градско насеље помиње и у 18.веку. Бератом султана Абдул Хамида I из хиџирске 1190, односно из 1776. Нашег рачунања, Митровица се помиње међу градовима епархије, на коју је постављен митрополит Никодим. Међу градовима у тој епархији , на чије су кадије и наибе били упућени неки фермани из 1191.(1777) и 1198. (1784), Митровица се такође помиње, Што свакако значи да је она и кроз тешко доба 18.века задржала градску функцију, бар као административно средиште. Ти градови, међу којима се у том берату и тим ферманима помиње Митрвица, нису градови на Косову, већ градови са територије доцнијег Новопазарског санџака (Нови Пазар, Нова Варош, Сјеница, Бијело Поље и др.), градови области која је за турске владавине спадала у Босну а не у Румелију, која се на тој страни, према северузападу од Косова, завршавала пред Митровицу. Отуда и Хаџи Калфау 17.веку, како напред видесмо, не убраја Митровицу у санџакат суседног косовског града Вучитрна већ у суседни кадилуквучитрнском кадилуку. А Евлија Челебија на наведеном месту јасно каже да се ту, иза Митровице, идући из Босне, свршава Босански вилајет.
И у 19.веку, све до окупације Босне и Херцеговине(1878), Митрица се помиње као варошица у Босанском вилајету. После окупације Босне и Херцеговине, све до 1890, она је у области новопазарског санџака, подређена Новом Пазару, каква је уосталом била и раније, када је заједн с новопазарским пашалуком, улазили у састав Босанског вилајета.
Митровица је на југоисточнм рубу Динарских планина, најоштрије изражене планинске системе у Југославиви. Јужно и југоисточно од те линије настаје другалији рељеф, изражен у наизменичости хорстова и потлина, створен сутком Динарских и Шарско-Пиндских планина при њиховом набирању и разламањем старе Родопске масеод потиска тих и других млађих планинских система на Балканском полуострву при њиховом набирању у олигомиоцену.Тај се прелаз са једног рељефа на други осећа одмах код Митровице било да се путује у једном било у другом правцу. У доба караванског саобраћаја путник се ту имао припремити на тешко и напорно путовање, ако се кретао према северозападу, а обратно пак, осећао је задовољство што је из динарских врлети сишао у питомину.То је лепо представио барон Божур путујући из Босне према Косову.Пред Митровицом, вели он путник се осећа да се налази у новом пределу, да је према изгледу терена и температури променио земљу.Винова лоза се, које се од Херцеговине није видела, почиње опет да јавља , кровови кућа су мање нагнути, биволи у колима замењују волове.Све изгледа ново, и биљке и животиње.То је друга земља ,други људи и нов предео.Долина Ибра код Митровице чини и границу између екавштине и ијекавштине у српскохрватском језику, те се Митровица, Лежећи у тој долини, па чак и на самом Ибру, налази на тој граници.
Ово обелжје Митровице , карактеристично и за њен тип,долази од посматрања њеног ширег положаја, од посматрања ширег простора на ком се налази. Прави њен тип је пак у њеном локалном положају. Лежећи на ставама Ибра и Ситнице а у котлиници између огранака Чичавице, Рогозне и Копаоника, над којом се, са зидинама средњовековног и истоименог града на врху, уздиже еруптивна купа Звечана, Митровица има врло леп изглед. Варош је највећм делом у равници, у међуречју Ибра и Ситнице, са обе стране Иброве приточице Љуште. Али се извесни делови вароши амфитеатрално дижу над тим главним делом, као што су, на јужној страни, према Љушти и на северу с леве стране Ибра, Бошњачка махала, која се пење уз падине Звечана.
Облик Митровице је врло непревилан.Док је стара Митровица била мање – више заокругљено насеље на раскрсници путева око доњег тока Љуште,дотле се после спровођења пруге варош развијала врло брзо. Бошњачка махала се с леве стране Ибра развила покрај пута за Бањску и Нови Пазар, а Мухаџирска ( Крвеш) махала дуж Вучитрнског пута. По ослобођењу од Турака пак у Балканском рату (1912), поред ширења доташњих градских делова, падају у очи клинаста продужења града дуж путева за Стари и Нови Звечан, а нарчито дуж Пећког пута, где је настао један доста дугачак клинаст продужетак. Циганска махала пак чини мало издвојено и доста дугачко насеље поред Ибра без везе са саобраћајним линијама. Издвојених групица кућа од главног дела има, како у предходном одељку видесмо, чак и на источној страни града, преко пруге, па чак и прек Ситнице.
Како су покедини делови града настајали у различитим временима и од различитих досељеника, то они имају сваки за себе свој посебан тип,који опет, готово у свим деловима града, није јединствен. Исељавњем муслимана и доласком Срба и Црногораца на њихово место и споредичним подизањем нвих модерних кућа, сваки од тих градских делова је прошаран и тиме нешто измењен. Покушаћемо да измесемо један кратак преглед типа овог града кроз фазе његовог развитка.
Пре спровођења железничке пруге, све до свога постанка, Митровица је била мала и незнатна паланка турско – источњачког типа. Такву слику о њој добијамо и из доста оскудних Евлијиних података. Евлија Челебија( друга половина 17. Века) аводи у њој само једну џамију, али је изгледа, како у почетку одељака о становништву видесмо, имала она тада још једну или две џамије или месџида. Поред тога, тадашња је Митровица од око три стотине кућа ћерамидом покривених, како Евлија наводи, имала још један ха, један хамам и неколико дућана.
Уколико она није потом страдала у неуспелим походима Аустријанаца на Балкан крајем 17.и у првој половини 18.века, на њу су, као и на многе друге наше градове, три ратни походи лоше деловали, да је она кроз 18.век и све до спровођења вардарско-косовске железнице 1873.била и мања по броју кућа ибеднија но што нам ју је Евлија раније приказао.Пре пруге је Митрвица била незнатно насељена на друму, која је више личило на село но на варошицу. Карактер варошице јој је давало само неколико дућана у средини данашње чаршије са три-четири мале махале око ње, у којима су одвојено живели Турци, Срби и Цигани. Куће су у тим махалама биле приземне, саграђене од ћерпича или плетери, покривене сламом, а кућна дворишта ограђена плотовима или зидовима од ћерпича.
По спровођењу пруге, међутим, доласком мнгих досељеника из суседних па чак и из удаљнијих градова у њу и настањивањем мноштва мухаџира из Србије, Босне и Црне Горе 1879. И даље, Митровица је за кратко време не само знатно нарасла и по брју становника и по својој топографској површини већ је она у многоме изменила и свој ранији изглед. По Т. Станковићу, оа је крајем 19.века постала не само лепа варош већ је по уређењу , широким улицама и чистоћи, могла тада да послужи за пример Приштини, Гњилану и Вучитрну.Б Нушић је пак у то исто време називао најлепшом косовском вароши.Поред турске ниже гимназије (,,руждије) и српске основне школе, које су спаале у лепше зграде у митровици, Нушић каже да је било тада у њој и доста лепих кућа богатијих муслимана од којих је била најлепша кућа Бошњака Адемагића. Међу знатнијим грађевинама у Митровици из тога доба Нушић наводи и велики камени мост на Ибру, који је подигнут 1884, камењем, које се по наредби тадашњег команданта гарнизона у митровици, Јусуф –бега, сносио са цркве у звечанској тврђави. На другој страни Ибра , Бошњачка махала као да још није била добро уређена , али, како су њој све куће биле лепе и углене, то је Нушић предпоставио да ће и она ускоро бити лепа.
И стварно, та је Бошњачка махала још пред Балкански рат постала најлепши део Митровице. У њеном проширеном делу по том рату подигнуто је много такође лепих кућа, па су и у њеном старом делу многе куће обновљене или старе замењене новим. Та је махала и сада најлепши део Митровице и у њој има пуно нових кућа модерних стилова, и приземних и на спрат.
У другим деловима града, изграђеним по Балканском рату, куће, иако нове, нису свуда лепе, што је долазило не само од неједнаке имућности оних који су их подизали већ и од њиховог етничког укуса. Друкчије су тамо српске а друкчије шиптарске куће.
Доста нових и лепих кућа има у старијим деловима града, само су оне у доста слабом бројном односу према старим кућама.
Међу старијим кућама уМитровици карактеристична је кућа са ћошкама, само је она доста слабо заступљена. Нешто је боље заступљена кућа с наднетим спратом над улицу, али јој је та наднетост мала, проста и директна (под правим углом), без естетског прегиба. У врло карактеристичне куће у Митровици спада кућа на спрат, квадратске основе, од којих многе имају у приземљу магазе са лучним сводовима на вратима и прозорима, док су им прозори на спрату обично четвртасти.Но, најчешће старије куће у Митровици су правогаоничне основе и обично приземне. Има их са верандом или без ње. Таквих кућа правогаоничне основе има и на спрат, обично без ћошка или балкона.
Различит је матерјал којим су подизане куће овог града. Куће у циганској махали (цигански кућерци) су од плетери и блата и покаја само од ћерпича или цигле. Куће осталог становништва у свим деловима града су у ремељу од камена (риолита са Звечана), док су им зидови изнад темеља од цигле, ређе од ћерпича.Код неких је цело приземље од камена.У горњем делу града, поред Љуште, има једна шиптерска кућа цела од камена, управо права кула.-Кућа од ћерпича су зидане на бондрук, а исто тако су на бондрук зидане и неке старије куће од цигле.Код неких кућа су чак и зидови од камена зидани на бондрук.- Кровови на кућама у новијим деловима града су од црепа, а у старијим деловима је цреп само на новијим зградама, док је на крововима старијих кућа и дућана ћерамида.
Куће у Митровици су обично на уличној линији. Кућа увучених у двориште у двориште има једно у раније чисто муслиманском делу око Љуште и уМухаџирској (Крвеш) махали, те, по томе, једино те махале имају изглед чистотурско – истоњачког тип, нарочито део око Љуште.
Али, иако су куће у Митровици већином на уличној линији, улице у њој су праве једино у Бошњачкој махали. Улице у осталим деловима града су доста кривудаве, неједнаке ширине у свом протезању, те је једна иста улица час широка, час уска.Споредне улице су у тим деловима врло често ,,ћорсокаци,,.
Што се тиче митровачке чаршије, она се карактерише тиме што није груписана у средипњем делу града као код старих балканских градова, каква је била у осталом и она само пре пруге, већ се протеже дуж главних улица и изван средишњег дела.Њен главни део је и сад у средишњем делу измеђумоста на Ибру и моста на Љушти и између овог другог моста и ,,Пјаце,,.Изван тог главног дела она се протеже дуж Пећког пута све до места где тај путпресеца Љушта, затим према железничкој прузи све до рампе. Чаршија се протеже чак и с леве стране Ибра, средином Бошњачке махале, дуж пута за Рашку, све до тзв. Горње џамије. Њена друга карактеристика је у томе што она није чаршија у оном старом смислу, део града само за обављање трговине и заната, без станова у њој, већ је она прошарана зградама у којима су дучани у приземљу, а станови на спрату. Тај тип је почео добијаи оно још за турске владавине. Становање у чаршији у становима на спрату изнад дућана код Срба је започело од Хуријета (младотурске револусије 1908), а од муслимана нешто раније. У том средишњем делу чаршије многи дучани су сад од слабог матерјала и мали, са ћепенцима, и тек покоји само од бољег матерјала, нарочито кад је стан изнад њега.
Поменути етнички распоред Митровице пре пруге када у појединим деловима вароши подвојено живели Турци, Срби и Црногорци, скоро не постоји више. Бошњачка махала није више ,,бошњачка,, јер су се скоро сви Босанци иселили у Турску. И остале муслиманске махале су се, наместо сељених муслимана, уселли Срби и Црногорци. Варош махала је остала и сад чисто српска, а и Циганска махала је чисто циганск. У овој махали Цигани циганског језика живе у горњем, а Цигани шиптарског језика- у њеном доњем делу.
Б Нушић је још крајем прошлог века приметио да то што има митровачко становништво чине досељеницииз другихградова чини да Митровица и живот у њој немају свој нарочити тип. Митровица, како каже Нушић, нема ни своје одело, ни свој језик. У чаршији митровачкој меша се Никшићанин са Велешанцем, Пећанац са Гњиланцем, Приштевац са Призренцем и Пазарац саЋаковцем. Ипак нешто измењеноа таква је слика Митровице данас.Мешовитост њених досељеника се још осећа у наречјима и локланим говорима крајева из којих су долазили. Та велика мешовитост досељеника у кратком али бурном развоју Митровице учинила је да Митровица ни у једном погледу не дође до једног свог израженог типа. Она стварно више делује својим лепим положајем и својим великим и разуђеним простором на својим одређеним типом.
Градско уређење Митровице је сасвим слабо у упоређењу са њенимопштим развитком. Регулационог плана за турске владавине није било, те се сав онај нагли територијални развитак града, изузев Бошњачке Махале извршио без плана.Делом је то тако ишло и по Балканском рату, а по доношењу регулационог плана спорадично подигнуте куђе по њему још не дају слику регулисаних градских улица. За време старе Југославије подигнута је кланица, водовод, основна школа, гимназија и , уз помоћ државе, општина је обновила мост на Ибру с лепом гвозденом оградом и тротоарима за пешаке. С новчаном помоћи рудника Трепче подигнута је и доста велика болница. Поплочано је и нешто улица, али су неке улице, нарочито споредне, остале и досад непоплочане или поплочане врло слабо. По Народноослободилачком рату, пак, делатност око градског уређења је још слабија. Узрок томе је што су сераднички станови за раднике звечанске флотације и топионице подизали уЗвечану. Место да су се ти раднички станови подизали у Митровици и да се њима град улепшава и уређује, трепчански рудник је подизао и уређиваопосебно индустријско насеље, наљ 3 км ван Митровице. Изгледа да се већувидела тагрешка, јер је Трепча аље подизање станова за своје раднике у Звечану продужила у Митровици. То би било једини начин да се Митровици продужи оно лепо зашпочето напредовање, иначе би јој рашћење тог индустријског насеља укочило напредак, пошто би се временом развио у засебну и од Митровице независну варош. Као што јр у 16 и 17 .веку стара рударска и трговачка Трепча, иако на планини, својом близином била на сметњи развоју новонасталој Митровици , тако би сад Митровица, иако на врло згодномсаобраћајном положају, почела замирати и назадовати ако се само и даље форсира изграђивање Звечана у градско насеље.
