Вучитрн се налази на северезападном делу Косова Поља, где се јужни огранци Копаоника приближавају падинама Чичавице. Јован Цвијић је тај део Косова назвао Вучитрнски рукавац. Кроз Вучитрн протиче река Трстенка која се на излазу из града улива у Ситницу. Ситница се налази неких 200м даље од града јер је у 17. веку променила ток тако да је камени мост из средњег века остао на сувом.
Претпоставља се да се на месту садашњег Вучитрна налазио римски град Вицијану. У састав Српске државе Вучитрн је ушао за време Стефана Немање. У то време био је мало насеље. Као град јавља се тек у позније доба Српске средњевековне државе под именом Влчитрн, од 1365. налазио се у области Бранковића.
Вучитрн је био престоно место Вуковог сина Ђурађа Бранковића пре него је пао Турцима у руке. Био је већи град од Приштине, па када су Турци освајали нашу земљу постаје седиште Санџака по њему назван Вучитрнски санџак, касније Приштински.
Због седишта санџака, у Вучитрн се рано насељавају Турци. Он рано поприма оријентални карактер и поред тога све до изградње косовске пруге 1973 – 1974. године. Био је веће место од Косовске Митровице.
Народне песме из Вучитрна бележили су: Стеван Мокрањац, М.Милојевић, сестре Даница и Љубица Јанковић, Миодраг Васиљевић. У нашој музичкој литератури песме проналазимо код: Мокрањац Стеван Ст. “Записи народних мелодија”, научно дело Београд. Пр.бр.37.
Милојевић Милоје, “Народне песме и игре Косова и Метохије”, приредио др Драгослав Девић, Завод за уџбенике 2004. Београд, песме под редним бројем: 6, 10, 28, 29б, 43а, 63, 85, 87, 89б, 99, 117, 121а, 149а, 151б, 157, 161, 175, 178, 196, 199б, 204б, 210.
Јанковић Даница и Љубица “Народне игре” II књига, Београд, 1937. (песме су под бројем: 27, 28, 29, 30, 31).
Васиљевић Миодраг А, Југословенски музички фолклор I, народне мелодије које се певају на Косову, Просвета, Београд 1950., (песме су под редним бројем : 58б, 59, 89б, 185, 195, 232, 272б, 298г, 314, 388).
Примери:
1) Васиљевић 185, „ Ај, драга моја…”
2) Васиљевић 195, „Сву ноћ виле прооде”.
Кореографија “Под ноћ пођох на воду – Ђурђевдан у Вучитрну”
Уочи Ђурђевдана се бере кукурек, врба и мирисаво цвеће.
Кукуреком и врбом се ките улазна врата на кући и на свим другим објектима у дворишту: штала, тор, амбар.
Иде се на извор за воду, у води се кропи мирисаво цвеће и ставља црвено јаје, то остаје преко ноћи, а ујутру водом се умивају девојке да би биле здраве и румене, а жене прескачу суд са водом да би биле плодније. На тај дан девојке плету венце и ките окућницу и остало.
Мушкарци рано ујутру копривом жаре децу да би она била здрава.
За кореографију из Вучитрна изабрали смо следеће песме и игре:
Под ноћ пођох на воду, Ђурђево лето пролето, Два билбила, Пуштено оро, Стојково коло, Катаринче девојче, Паприкаш.
Карактеристичност игре из Вучитрна je да девојке играју одвојено од мушкараца и то уз песму, док музика свира само за мушкарце. Карактеристична игра за девојке je Пуштено оро у коме су се девојке надигравале и тако доказивале пред момцима.
У овој игри је карактеристично и то да се играчи не држе за руке, ретко се држе за рамена, а најчешће се држе за марамице или су руке пуштене.
Данас у Вучитрну готово да нема Срба. Срба има пo селима: Гојбуља, Бабин Мост и друга, а српска општина је премештена у Прилужје (некадашња месна заједница), где живи око 5000 Срба који стамено чувају своје, и прошле године су саградили прелепу цркву посвећену Преображењу Господњем.
Истраживања ове материје су дуго трајала, од 2003. године па све до 2006. године када је кореографија завршена, не само када је у питању музика и игра, већ је најтежи посао био реконструкција народне ношње, која је, што се тиче овог дела Централног Косова, тотално изумрла. Но, етнографски музеј из Приштине са привременим седиштем у Београду на челу са г-ђом Мирјаном Менковић, г-ђом Мином Дармановић и њиховом великом жељом да се уради реконструкција у радионици КУД-а резултирала је успешно.
За израду ове кореографије користили смо литературу: Стевана Мокрањца, Милоја Милојевића, сестара Данице и Љубице Јанковић и Миодрага Васиљевића.
У прикупљању података помогли су нам несебично: породица Зарковић родом из Гојбуље, стари вучитрнци, г-дин Раде Трифуновић, г-ђа Љиља са факултета за физичку културу која је казивала обичајни део примењен у кореографији.
Рад на припреми музичког аранжмана: Небојша Милојевић и Томислав Дамњановић.
Кореографију урадио Ђорђе Лакушић
Асистирали: Милован Зарковић и Вуко Лакушић
Музички Аранжман: Золтан Сабо
НАРОДНЕ НОШЊЕ СРБА У ЦЕНТРАЛНОМ КОСОВУ: ВУЧИТРН И ОКОЛИНА
“Шта то значи: култ кнеза Лазара? То је свакако, осмишљено штовање успомене на
један лик у којем су сабране извесне идеје, врлине и поруке… То је тачка додира
и преноса средњовековне српске државности у памћењу народа. Никада се
неће довољно подвући огроман значај које су морале имати мошти светих владара једног
народа за његову самосвест, за континуитет или обнову његове цивилизације.”
Димитрије Богдановић, Раваница 1381-1981,
Манастир Раваница, Београд 1981.
Женска традиционална одећа у Централном Косову
Платнена кошуља у облику равно кројене тунике са рукавима, која се у метохијско-косовском појасу развија у широку звонасту одећу са више уметнутих клинова, основни је одевни предмет. Вез савршене израде налази се на видљивим деловима – рукавима, прсима са оковратником и по ивици кошуље. За везење је коришћена вунена пређа, врло често црвене боје у више нијанси. На косовској кошуљи укомпоноване су и друге боје, сребрна и златна нит, као и перлице, шљокице и кићанке. Од горњих делова одеће који су ношени посебно се истичу веома распрострањени кратки прслуци – јелек, јелече, гуњић, карактеристични за косовску ношњу. Оглавље, које чине углавном трвељи, витице, саплеци, комаре код удатих жена, састоји се од две саплетене вунене плетенице које се уплићу са косом или само савијају поред ушију. На тако очешљану косу полагано је оглавље у виду пешкира који је био сложен на посебан начин.
Одевни хаљетак који значајно дефинише женски традиционални костим Косова јесте карактеристична сукња обликована од две попречно састављене поле, набрана и отворена целом дужином, позната као бојче. Разни украсни облици накита обогаћивали су одећу – игле, укошњаци, наушнице, затим лепо обликовани прочелници у виду дијадема. Чести су и огрлице и надгрудњаци, наруквице и прстење, као и веома распрострањене пафте – копче за појас. Познати украс невесте у метохијско-косовској области био је појас кованик, састављен од месинганих плоча са уметнутим камењем разних боја и ахатима. Значајну примену су имали и низови новца, као и украси од перлица разних боја са геометријским шарама које су плетењем обликовале жене. Одећу су употпуњавали и опанци од штављене свињске коже, врло често са лица украшени и преплетом од памука.
Преко косе, у коју су жене изнад ушију уплитале трвеље – саплетке црне вунене плетенице, стављан је платнени обруч отоз и пешкир са кратким ресама окренутим према лицу. Дугачка равно кројена кошуља израђена од конопљаног, ланеног или памучног платна – са клинастим проширењима у пределу скута и са равним широким рукавима, истиче се везом који се сматра једним од најлепших српских везова.
Мотиви у везу на кошуљи су представе крста, ромба, куке, стилизованог цвета, троугла и других геометриских облика. Осим вуне тамноцрвене, љубичасте, зелене, тамноплаве и црне боје, у везу је коришћена и метална нит, жута или бела срма, као и шљокице. Рукави су опточени узаном ланеном или памучном чипком комбе. На краткој сукњи бојче , такође су богато заступљени срмом везени мотиви, а често су украшени и шљокицама. Широк појас, бисизан, перкалија, колић, на предњем делу је украшен геометријским шарама израђеним од вунене и памучне пређе и срме.
