Page 111 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ 111

манастира Хиландара. Отомански пописи из XVI века показују да у овој жупи у то време није било
албанских насеља, већ су сва била српска.
Сиринићка жупа је опстала под турском окупацијом и у свим великим ратовима, али су
последице видљиве у демографској структури. У општини данас живи око 13.600 становника, од
којих је 9.100 Срба, 4500 Албанаца и 30 Рома, са малом просечном густином насељености од око
15
60 становника на квадратном километру, што је карактеристично за брдско-планинска подручја.
Основна демографска обележја су спор раст укупног броја становника и мешовити национални
састав. Територијални распоред становништва је изразито неуравнотежен.
У општини живи око 900 интерно расељених лица српске националности, од којих око 400
живи у колективним центрима, а остали станују у приватним кућама.
Од укупно 16 насеља у Општини, половина је насељена Србима, то су Штрпце, Брезовица,
Врбештица, Јажнице, Беревце, Готовуша, Севеце и Сушиће, четвртина Албанцима: Брод, Фирија,
Ижанце и Коштањево, а преостла четири насеља, Вича, Драјковце, Горња и Доња Битиња, имају
мешовити национални састав.
У овом крају и данас доследно практикују и тако чувају своје обичаје везане за свадбе,
Ђурђевдан, Божић, Белу недељу пред Ускрс и сам празник Ускрса. Помоћ породице Вељковић из
Готовуше је била драгоцена, а наш боравак на овом терену је био повод за окупљање младих у
културно уметничко друштво „Младост“ који је наставио да негује песме и игре из Жупе и околине.
Певачка група, у којој су наступали Драган Стојановић, Радојко Стојковић, Тихомир Стевановић,
Љубиша Милијић и Веселин Милатовић и Славиша Добросављевић са Брезовице, је освојила
награду Чувари Баштине у емисији РТС-а „Шљивик“ 2013. године.

О обичајима, играма и песмама Сиринићке жупе

Обичај карактеристичан за овај крај је одлазак невесте на воду после прве брачне ноћи.
Невеста пође рано ујутру, у пратњи девера, заове, свекрве и још једне жене из породице да
захвати воду и донесе је кући. Девер на рамену носи пушку. Када дођу до извора, он узима судове
од своје нове снаје, пуни их водом, а она га, како узме који суд, кити кошуљом и узима судове
натраг. Онда девер скида пушку са рамена и два пута пуца. Овај обичај је израз радости и весеља
што је у породицу дошао нови члан, тако да се сви осмехују и враћају се кући.
У Сиринићкој жупи су се певале песме Заспало ми Калинче, Карши-каршија, Лако трупче
на орашче, Калачојна, Елено, моме, Пембе, Тегнај ми оро Бојано, Сиринићко окретно, Циганчица, а
уз неке од њих се и играло.
Најлепши обичаји из овог краја су везани за Ускршњи пост. У току Беле недеље, уочи
Ускрса, су се одржавали сабори на којима су се људи радовали долазећем посту и надметали се у
кумбарењу, јер се веровало да се кумбарама терају зли духови. Најпоноснији су били домаћини
који би направили највеће кумбаре, или кумбаре које најбоље горе. Један од дана Беле недеље
је био Прочка, праштање, јер је Бела недеља време праштања. У ноћи пред улазак у пост, која је
и најрадоснија ноћ, на средини куће се веже јаје да виси и око тог јајета се укућани надмећу ко ће
први да ухвати јаје устима. Веровало се да ће онога коме то пође за руком целе године пратити
срећа. На улазу у двориште на свакој капији је стајала по једна љуљашка на којој су се девојке
љуљале и на тај начин показивале спремност да ступе у нови живот, у брак.

15 према подацима Мисије ОЕБС-а на Косову