Page 38 - POVRATAK ISHODISTU- KUD KOPAONIK LEPOSAVIC

ПОВРАТАК ИСХОДИШТУ

Шилово. Око десет хиљада Срба у Гњиланској општини и даље опстаје, упркос притисцима
албанског становништва и власти да се иселе, и то у селима Шилово, Будрига, Беривојце, Пасјане
и Ропотово.
Српски народ са овог простора на специфичан начин успева да се одржи, мудро одабравши
да свој циљ, да се задрже на простору који су насељавали, култивисали и унапређивали још
њихови дедови, остварују заједно са свјом црквом. Они делују тако, што уче омладину да воли
своју традицију. У томе су нарочито активни КУд „Радомир Поповић” и „Симонида“ из Ранилуга,
као и остала друштва која дају пун допринос на очувању Српске Културне Баштине.
Посебно треба рећи да је овај крај сачувао локалну традицију одевања, тако да се и данас
носе народне ношње, нарочито на светковинама, а на свадбама су неизоставни део младине
спреме.
Гњилане одувек карактерише специфична естетика. Како народна ношња, тако и
архитектура овог краја показује склоности ка „кићењу“ и живописним украсима са много
боја, али складно и без претеривања. Као и у животу и украшавању предмета, и народне игре
и песме гњиланског живља карактеришу се изобиљем и шаренилом. У игри гњиланског краја
преовлађују ситни кораци који чине елемент украса у оквиру умерене и смерне игре уздржаног
стила, по чему се овај крај може упоредити са Приштином. У Гњилану и околини се примећује
јасна диференцијација мушких и женских игара, при чему се у мушким колима може приметити
нешто већа слобода покрета, док засебна женска кола приказују девојке као нешто најсмерније
што се замислити може.
Песме гњиланског краја се могу изводити као засебне, или као пратња игри. У другом
случају се певало на такозване одморке, наизменично са играњем. начин певања је једна од
специфичности која се може истаћи – пева се врло интензивно, потпуним коришћењем гласовног
волумена, што утиче на испкриданост услед узимања даха у пола речи. Претпоставља се да се
ова појава дешавала на крају издисаја, па да је временом постала манир при певању. Игра овог
краја је била врло умерена, са готово спорим темпом. Временом се и темпо појачавао, што су
сестре Јанковић сазнале из разговора са мештанима овог краја. Оне су забележиле казивање
једног становника које сведочи о овој појави: „некад се могло старовременско оро по цео дан да
игра. С’г дум, дум! Стомак ти спадне од рипање и сав се ознојиш!“
Мелодије песама из Гњилана и околине се могу такође сврстати у две категорије. Сеоске
песме су најчешће кратке, просте и неразвијене, али ипак имају своју посебну драж изражену у
украсима и и периодичним „дизањима“ мелодије. Гњиланска градска мелодија је развијенија, са
оријенталним елементима.
Употреба инструмената у овом крају је саставни део игре. не постоји игра из Гњилана
која се цела изводи без инструменталне пратње. Инструменти које народ користи су углавном
преузети из других култура, махом оних оријенталног порекла: деф, дарабука, гајде, дудук, зурле и
гоч (тимпани), а у неким местима се могла наћи и ћемана (виолина) на којој су свирали цигани.